Dok sam posluživala na vjenčanju, iznenada sam ugledala mladoženju – bio je to moj muž, David. Vidjeti ga s drugom ženom, kako se pretvara da je neko drugi, srušilo mi se svijet. U tom trenutku, sve što sam mislila da znam o svom životu okrenulo se naglavačke.
Oh, vjenčanja… Uvijek su imala način da probude stara sjećanja, vraćajući me na taj dan kada smo David i ja izrekli zavjete. Naše vjenčanje nije bilo ništa grandiozno ili pretjerano – daleko od toga, zapravo.
Bili smo samo dvoje mladih ljudi koji su zaljubljeni, nismo se brinuli o otmjenim ukrasima ili velikom prijemu. Čak i sada, nakon sedam godina braka, ta sjećanja su mi i dalje izmamila osmijeh na lice.
Rad kao konobarica za ketering kompaniju značio je da sam uvijek bila na vjenčanjima. Svaki put kada bih ušla u prekrasno uređenu dvoranu, miris svježeg cvijeća u zraku, nisam mogla a da se ne sjetim naše jednostavne ceremonije. Kad bih samo znala koliko stvari mogu biti krhke…
Tog dana, baš kao i svakog drugog, stigli smo rano da sve pripremimo prije nego što se gosti i mladenci pojave.
Otprilike sat vremena kasnije, gosti su počeli pristizati, njihovo uzbuđeno čavrljanje ispunjavalo je dvoranu dok su čekali da se mladenka i mladoženja vrate sa fotografisanja. Bila sam u toaletu kada je Stacy, moja kolegica, upala unutra, blijeda od brige.
„Lori, slušaj“, rekla je Stacy drhtavim glasom, „mislim da bi trebala ići kući.“
„Ići kući? Zašto bih to uradila?“ upitala sam. „Pokušavaš li sebi osigurati još smjena? Žao mi je, ali novac mi je potreban koliko i tebi.“
Stacy je odmahnula glavom, izgledajući nervoznije nego ikad prije. „Ne, Lori, ne razumiješ. Zaista mislim da ne bi trebala biti ovdje.“
„O čemu pričaš? Zašto se ponašaš tako čudno?“ rekla sam. „Stacy, ozbiljno, šta se dešava?“
Ugrizla se za usnu, pogledavši prema dvorani. „Neće ti se svidjeti ono što vidiš.“
Vratila sam se u dvoranu, a misli su mi jurile od onoga što je Stacy rekla. Srce mi je skoro stalo kad sam ugledala mladence. Stacy je bila u pravu – nisam trebala dolaziti.
Tamo, ispred svih gostiju, stajao je David… moj David. Čovjek s kojim sam dijelila život sedam godina, a sada je stajao s drugom ženom.
Dah mi je zastao u grlu. Osjećala sam se kao da mi je tlo iščupano ispod nogu. Nisam mogla shvatiti šta vidim. Okrenula sam se i istrčala van, suze su mi tekle niz lice. Bilo je kao noćna mora iz koje se nisam mogla probuditi.
Napolju sam se srušila na zid, hvatajući zrak. Vid mi se zamaglio od suza, ali sam se prisilila da pogledam znak s imenima mladenki i mladoženje: “Dobrodošli na vjenčanje Kire i Richarda.” Richard? Kakav lažljivac!
Stacy je istrčala van. Pokušala je govoriti, utješiti me, ali nisam je mogla čuti. Sve o čemu sam mogla razmišljati bilo je kako me je izdao. Obrisala sam suze, bijes je rastao u meni. Nisam namjeravala dozvoliti da se izvuče s ovim. Nema šanse. Planirala sam uništiti ovo vjenčanje i razotkriti ga zbog prevare kakav je bio.
Vratila sam se u dvoranu baš kada su mladenci nazdravljali. Srce mi je lupalo u grudima, ali znala sam da to moram učiniti.
Prišla sam Davidu i otela mu mikrofon iz ruke. Pogledao me je, lice mu je bilo puno šoka i ljutnje, ali me nije bilo briga. Zaslužio je svaki dio onoga što ga čeka.
„Imam nešto da objavim!“ viknula sam u mikrofon, a moj glas je odjekivao dvoranom. Sve su se okrenule prema meni, a prostorija je utonula u zapanjenu tišinu.
Mlada, ova jadna žena, držala se Davida kao da joj je spas. Gledala me je širom otvorenih, prestrašenih očiju, očito ne shvaćajući šta se dešava.
„David, ili kako ga svi znate, Richard, vas je sve prevario!“ započela sam, glas mi je drhtao od bijesa. „Već je oženjen! Za mene!“ Riječi su visile u zraku poput bombe koja je upravo eksplodirala. Uzdasi su se prolomili kroz gomilu, a ja sam mogla vidjeti zbunjenost i nevjericu na njihovim licima.
„Šta?“ promucala je mlada, glasom jedva čujnijim od šapata. Okrenula se prema Davidu, oči su joj se napunile suzama.
„Richarde, šta se dešava? Ko je ova žena?“
David je odmahnuo glavom, lice mu je bilo maska lažne zbunjenosti. „Ja… ne znam“, promucao je. „Nikada u životu nisam vidio ovu ženu.“
“Sedam godina braka, a ti si bio slijep?!” viknula sam, osjećajući kako me bijes obuzima.
“Šta? Kakvih sedam godina braka?” upitao je, i dalje pokušavajući da se pravi glup.
“Prestani se pretvarati da me ne poznaješ”, rekla sam. “Samo pogoršavaš stvari, Davide.”
“Zovem se Richard!” viknuo je očajnim glasom. “Nemam pojma ko je tvoj David. Lud si!”
“O, stvarno?” rekla sam, suzivši oči. “Pa šta je onda ovo?” Izvadila sam telefon, ekran se osvijetlio slikom s našeg vjenčanja. Podigla sam ga da ga svi vide. U sobi je zavladala još veća tišina dok su se ljudi naprezali da ga vide.
Mlada, Kira, prišla je bliže, pogled joj se fiksirao na sliku. “Richard…?” upitala je, glas joj je drhtao. “Kako si mi ovo mogao uraditi? Kako si mi mogao ovako lagati? I njoj?” Pokazala je na mene, ruka joj se tresla dok su joj suze tekle niz obraze.
„Kira“, rekao je Richard, glas mu se ublažio dok je pružao ruku prema njoj. „Kunem se, ne znam ko je ova žena niti zašto ima fotografiju sa mnom. Nikada te ne bih povrijedio.“
Ali mladenka je odmahnula glavom, odmičući se od njega. „Voljela sam te, Richarde… ili Davide, ili ko god da si zaista“, rekla je, glas joj se slomio. „Kako si me mogao ovako izdati? Više ni ne znam ko si.“
„Ja sam Richard“, insistirao je, očaj mu se uvukao u glas.
„I volim te, Kira. Govorim istinu!“
Nisam mogla suzdržati gorak smijeh. „Vjerovatno je s tobom samo zbog tvog novca“, rekla sam, riječi su bile pune prezira.
„Ušuti!“ vikao je David, glas mu je bio hrapav od bijesa i straha.
Mladenka je odmahnula glavom, suze su joj tekle niz lice. „Ne, Richarde, ne mogu ovo. Ne mogu biti s nekim ko bi mogao ovako lagati, ko bi mogao učiniti nešto tako strašno.“
Okrenula se prema meni. „Žao mi je“, prošaptala je. „Zaista nisam znala.“
„Nije tvoja krivica“, odgovorila sam, glas mi se ublažio. „Prevario nas je oboje.“
„Kira, molim te“, preklinjao je David, ali bilo je prekasno. Već se okretala, trčeći prema vratima, a vjenčanica se vukla za njom poput slomljenog sna.
Bez razmišljanja, David je pojurio za njom. „Kira! Čekaj!“, viknuo je dok je nestajao kroz vrata za njom, ostavljajući zapanjene goste i mene da stojimo tamo u tišini.
Izjurio sam van, spreman reći Davidu da sam završio i da podnosim zahtjev za razvod. Ali kada sam ga pronašao, sjedio je na ivičnjaku, suze su mu tekle niz lice.
“Naravno, pravi dramu”, rekao sam, prekriživši ruke.
Podigao je pogled, lice mu je bilo iskrivljeno od bijesa. “Ti! Sve je ovo tvoja krivica!”, vikao je. “Moja žena je pobjegla od mene, i to zbog tebe! Neka luda konobarica!”
“Ja sam lud?!”, vikao sam.
“Ti si taj koji se oženio drugom ženom dok je još bio u braku sa mnom!”
“Nisam ti muž! Nikad te prije u životu nisam vidio!”
“O, stvarno?”, izazvao sam ga, vadeći telefon. “Onda hajde da pozovemo Davida, za kojeg tvrdiš da nisi, i vidimo šta će se desiti.”
“Samo naprijed, zovi ga!”, obrecnuo se.
Okrenuo sam Davidov broj, stavio ga na zvučnik, ali telefon je samo nastavio zvoniti. „Čudno je da se ne javljaš“, rekla sam, glasom punim sarkazma.
Onda je, odjednom, zvonjava prestala i čula sam njegov glas. „Da, draga. Je li sve u redu?“
„Šta…?“ zamucala sam, gledajući u čovjeka ispred sebe.
„Rekao sam ti da nisam tvoj muž!“, rekao je, glas mu je sada bio smireniji, ali i dalje napet.
„Dušo“, rekla sam u telefon, pokušavajući da mi glas bude miran, „mislim da bi trebala doći ovdje; nešto čudno se dešava.“
David je stigao otprilike pola sata kasnije. Činilo mi se kao čitava vječnost, on i Richard su samo stajali tamo, gledajući se u potpunoj tišini. Bilo je kao da se gledaju u ogledalo – bili su identični u svakom pogledu.
Napokon, Richard je prekinuo tišinu, okrenuvši se prema meni s kiselim osmijehom. „Pa, da sam na tvom mjestu, učinio bih isto“, rekao je.
Davidove oči su se okrenule prema meni, pune boli i zbunjenosti. „Kako si mogla pomisliti da bih ti uradio nešto ovakvo?“ upitao je tiho.
„On je tvoj potpuni dvojnik“, izlanula sam, očajnički pokušavajući da ga uvjerim.
„Da“, odgovorio je David tihim glasom. „Ali i dalje me boli što si to pomislio.“
„Žao mi je, dušo. Bila sam toliko ljuta i povrijeđena“, rekla sam, pružajući ruku prema njegovoj.
Ispostavilo se da su Richard i David obojica usvojeni iz istog sirotišta dok su bili samo bebe. Ali su ih primile različite porodice. Nisu imali pojma da onaj drugi postoji. Nisam mogla vjerovati šta čujem. Moj muž je imao brata blizanca za kojeg nikada nije znao.
„Ali to ne mijenja činjenicu da me moja žena mrzi“, rekao je Richard, glasom punim očaja.
„Sredit ćemo to“, odgovorila sam.
„Da, uđi u moj auto i idemo“, dodao je David, već se krećući prema autu.
„Nikada mi neće oprostiti“, promrmljao je Richard.
„Hoće kada vidi Davida“, uvjeravala sam ga.
U tišini smo se vozili do hotela u kojem je Kira vjerovatno odsjela. Otišli smo u njenu sobu, ali nas nije pustila unutra. Čula sam je kako plače kroz vrata i to mi je slomilo srce.
Nismo odustali. Stajali smo vani ispod njenog prozora, vičući na nju, pokušavajući privući njenu pažnju. Konačno, pogledala je kroz prozor, oči su joj bile crvene od plača.
“Kira!” viknula sam, mašući rukama da privučem njenu pažnju. “Tvoj zaručnik te nije lagao! A moj muž me nije prevario! Pogledaj!” Pokazala sam na Richarda i Davida, koji su stajali jedno pored drugog, identični u svakom pogledu.
Kirine oči su se raširile od šoka. “Kako je ovo moguće?!” viknula je na nas.
“Razdvojeni smo u sirotištu!” uzvratio je Richard.
Na trenutak nas je samo gledala, a zatim je zatvorila prozor i naša srca su potonula.
„Vidiš? Rekao sam ti da mi neće oprostiti“, rekao je Richard, glasom teškim od poraza. Ali čim je izgovorio riječi, vrata su se naglo otvorila i Kira je istrčala, suze su joj tekle niz lice. Bacila je Richarda u zagrljaj i poljubila ga, čvrsto ga držeći.
David me je zagrlio. „Žao mi je što sam sumnjala u tebe“, rekla sam tiho, gledajući ga.
David se nasmiješio, sklanjajući mi pramen kose s lica. „Oh, mislim da bih i ja učinila isto. Iskreno, laska mi što si nakon sedam godina braka još uvijek spremna boriti se za mene.“
Nasmijala sam se, razigrano ga gurnuvši prije nego što sam se nagnula da ga poljubim. Dakle, moj muž je dobio brata, a ja prijatelja bez kojeg ne mogu zamisliti svoj život.
Recite nam šta mislite o ovoj priči i podijelite je sa svojim prijateljima. Možda će ih inspirisati i uljepšati im dan.
Ovaj tekst je inspirisan pričama iz svakodnevnog života naših čitalaca, a napisao ga je profesionalni pisac. Svaka sličnost sa stvarnim imenima ili lokacijama je potpuno slučajna.
