Mama je skuvala jako ukusan ručak i pozvala mene i tatu za stol. U to smo vrijeme tata i ja igrali igru s benzinskom stanicom. On bi dovezao automobil, a ja bih ga „napunio gorivom“. Tek što smo krenuli jesti, iz kuhinje se začuo jak tresak. Uplašio sam se i potrčao za tatom da vidimo što se dogodilo.
Mama je ležala na podu, nepomična, dok joj je iz usta curilo nešto crveno. Tata je drhtavim rukama uzeo telefon i pozvao hitnu pomoć. Zatim ju je podigao i položio na kauč. Grlio ju je, plakao, udarao po obrazima i vikao: „Nemoj odlaziti, doktori su već na putu.“ Nisam razumio što se događa…
Mamica je uvijek bila uz mene. Na igralištu smo igrali lovice, gradili zamkove od pijeska, penjali se po ljestvama i spuštali niz tobogan. Najviše sam volio bježati od mame na svom romobilu, ali ona je tako brza da bi me uvijek uhvatila, podigla u zrak i vrtjela kao astronauta u svemiru. Ali posljednje vrijeme mama je imala jako malo snage. Rekla mi je da je svu svoju snagu dala meni, kako bih postao velik i snažan muškarac. Prestala je izlaziti van, a s mnom se igrala samo kod kuće, sjedeći na kauču.
Hitna pomoć je stigla brzo. Stavili su mamu na nosila i odnijeli je u kola. Tata me odveo kod bake Maše, naše susjede, i otišao s njima. Stajao sam pored prozora i gledao van. Nisam želio igrati se, bio sam jako tužan što mame nema. Brinuo sam se da joj doktor u bijelom kaputu sada možda daje bolnu injekciju.
Tata je došao po mene kad je već bio mrak. Razgovarao je s bakom Mašom i plakao, a ja sam sve čuo, ali ništa nisam razumio. Govorio je kako je mama bolovala od leukemije i kako je, kad su je dovezli u bolnicu, pala u nekakvu „kоmu“. Doktori su rekli da nema garancije hoće li se vratiti ili ne. Tata me uzeo u naručje, čvrsto zagrlio i rekao: „Sve će biti u redu!“ Odveo me kući i sjedio sa mnom na krevetu, milujući me po glavi dok nisam zaspao.
Prošla su već dva mjeseca. Mama je još u bolnici. Tata je svakog dana odlazio k njoj, a ja je nisam vidio jer mi je rekao da doktori to ne dopuštaju.
Napokon je došao taj dan – nazvali su nas iz bolnice i rekli da svi dođemo. Bio sam presretan što ću vidjeti mamu, ali tata je nekako jako plakao…
Kad smo stigli, tata me poveo za ruku, doveo do mamine sobe i rekao: „Sine, ti si pravi muškarac! Sada se moraš oprostiti od mame…“
Ušao sam u sobu. Mama je ležala na bolničkom krevetu zatvorenih očiju. Svuda su bile neke cjevčice. Jedva sam zadržavao suze, shvatajući da sada moram biti jači nego ikad. Uzeo sam je za ruku.
„Mamice, vrati se meni… Nikada te neću napustiti i volim te još više nego prije. Tako mi je dosadno kod kuće bez tebe. Bajke bez tebe nisu zanimljive, igračke su dosadne. Dala si mi svoju snagu da postanem jak. Sada imam puno-puno snage. I podijelit ću je s tobom! Uzmi, uzmi snagu, stavit ću ti je u ruke!“
Izašao sam iz sobe, a tata je sjedio spuštene glave. Prišao sam mu.
„Tata, mama se vratila. Podijelio sam s njom svoju snagu. Sada će i ona biti jaka!“
Nije odmah shvatio moje riječi, a onda je naglo skočio i ušao u sobu.
Mama je imala otvorene oči.
„Draga, ako me čuješ? Ako čuješ i razumiješ, trepni…“
U tatinim očima bila je ogromna nada, a mama, moja voljena mama, trepnula je.
Mama se počela oporavljati. A mi smo s tatom sjedili pored najdraže žene na svijetu i plakali od sreće!
